Oči
Ivan je bio lovac na autentični horor. Ne onaj jeftini, već onaj koji se uvlači pod kožu. Tražio je savršeni kostim za Noć veštica, nešto što će biti više od maske -nešto sa pričom. Pretraživao je internet, prolazeći kroz bezbroj generičkih ponuda, sve dok nije naišao na creativeshop.rs.
Tu je ugledao je nju belu majicu sa crtežom krupnih, crno-belih anime očiju. Ali te oči su bile slomljene. Izgledale su kao da gledaju kroz razbijeno staklo, a svaki komadić tog stakla bio je oštar i precizno nacrtan, stvarajući efekat jezive, tihe panike.
Nije bila strašna na prvi pogled, ali je u sebi nosila neku uznemirujuću tajnu. Taman dovoljno da zaintrigira, a da ne otera one koji se plaše. Ivan ju je naručio, znajući da je pronašao svoj savršeni, suptilni horor.
Majica je stigla brzo, a te večeri, dok se spremao za izlazak, obukao ju je. Pogledao se u ogledalo i nasmejao. Izgledalo je savršeno. Ali tada je primetio nešto čudno. Na trenutak mu se učinilo da su se oči na majici pomerile, kao da su ga zaista pogledale. "Sigurno je od umora," pomislio je.
Na zabavi su svi hvalili njegovu majicu. "Odakle ti?" pitali su. "Jezivo je kul!" Ivan je uživao u pažnji. Međutim, kako je noć odmicala, osećao je neobičnu hladnoću, iako u prostoriji nije bilo hladno.
Kasnije te noći, kada se vratio u svoj tihi stan, skinuo je majicu i bacio je na stolicu. Dok se presvlačio, čuo je tiho pucketanje, kao zvuk lomljenja stakla. Okrenuo se. Zvuk je dolazio sa stolice. Majica je ležala mirno, ali oči na njoj... izgledale su drugačije. Komadići "razbijenog stakla" bili su raspoređeni na nov način, a pogled je bio usmeren pravo u njega. Srce mu je lupalo.
Ugasio je svetlo i brzo legao u krevet, pokrivši se preko glave. Ubedio je sebe da mu se priviđa. To je samo crtež. Samo pamuk i boja.
Usred noći, probudio ga je isti zvuk. Pucketanje stakla, ali ovog puta bliže. Mnogo bliže. Otvorio je oči i u mraku sobe, pored svog kreveta, video je siluetu. Nije mogao da joj vidi lice, ali je znao da stoji tu. A onda je, u skoro potpunom mraku, razaznao dve poznate, slomljene, crno-bele oči kako ga netremice posmatraju. Nisu više bile na majici. Bile su tu, u njegovoj sobi.
Nije vrisnuo. Nije mogao. Samo je ležao, paralisan od straha, dok su ga oči posmatrale iz tame. Nisu mu ništa uradile. Samo su gledale.
U stvarnosti, na ovoj majici se oči ne pomeraju i obećavamo vam da vas ne posmatraju ali ipak naručujete na sopstvenu odgovornost. Mi samo štampamo, ali ne garantujemo za ono što se krije u pogledu.
